Najskuplji politički problemi nisu oni koji se reše pogrešno. Često su skuplji oni čije se rešenje decenijama odlaže.
Odnos između Srbije i Kosova je tokom poslednjih decenija posmatran uglavnom kroz prizmu političkog statusa- teritorije, suvereniteta, međunarodnog priznanja i političkih pregovora. Međutim , dok se politička rasprava vodila oko konačnog rešenja, manje pažnje je posvećivano pitanju koje ima direktne posledice po svakodnevni život:
Kolika je cena nerešavanja stanja?
Status quo nije predstavljao odsustvo odluke. Naprotiv, on je bio politički izbor koji proizvodi određene posledice i stvara određene odnose. Dugotrajna neizvesnost ostavila je traga na ekonomiji, investicijama, infrastrukturi, demografskim kretanjima i poverenju ljudi u institucije.
Društva koja dugo žive u stanju političke blokade, plaćaju cenu. Kapital je postajao oprezniji, razvojni projekti sporiji, a prostori za rast i jačanje različitih neformalnih struktura, veći. Tamo gde institucije ne mogu da obezbede stabilnost, a to je u ovom slučaju bila država Kosovo, ili ne želi (država Srbija), često se otvara prostor za one koji profitiraju od nestabilnosti.
Režimu u Srbiji je odgovarao status quo, da bi se:
- u vakuumu nerešavanja Vučićevom mafijaškom režimu omogućilo gospodarenje nad teritorijom severa Kosova, ekonomskim tokovima i sivom ekonomijom, preko Srpske liste i kriminalaca pod njegovom kontrolom,
- izvlačenjem patriotizma ‘iz fioke’ po potrebi , održavala stalna međunaciolna tenzija koja
je imala funkciju nacionalne homogenizacije i odvraćanja pažnje od stvarnih problema srpskog društva koje je tonulo u autoritarnost.
Poseban problem predstavlja gubitak vremena. Novac se može nadoknaditi, infrastruktura se može izgraditi, ali izgubljene godine života i progresa teško se vraćaju. Generacije koje odrastaju usvajaju neizvesnost, tenzije i mržnju prema pripadnicima druge nacije kao normalno stanje.
Zbog toga se ovo pitanje ne može posmatrati samo kao pitanje teritorijalnog i političkog statusa i ekonomskih posledica nerešavanja statusa, već pre svega kao pitanje društvenog razvoja i budućnosti ljudi u Srbiji i na Kosovu, koji žive sa posledicama političkih odluka. Zato najveća cena statusa quo nije samo ono što se vidi- propuštene investicije, usporen razvoj ili političke krize. Najveća cena je bilo stvaranje društava koja su navikla na to da se problemi ne rešavaju, već održavaju.
Bez obzira na pravac u kojem će se politički procesi dalje ravijati, jedno je već izvesno: cenu dugotrajnog statusa quo društva su već platila. Ona se ne meri samo izgubljenim investicijama ili propuštenim razvojnim prilikama koje su zapadne demokratije bile spremne da pomognu, već i vremenom, poverenjem i u skladu sa tim, mogućnostima koje se više ne mogu vratiti.
Zato pravo pitanje danas nije više samo kako će izgledati konačno političko rešenje, već kakve će posledice decenije tokom kojih je nerešeno stanje postalo zamena za stvarnu strategiju razvoja, ostavljati u narednom periodu.
Autor: Dejan Novaković