Kada smo počeli produkciju dvosatnog dokumentarca koji se realizovao između Srbije i Kosova, znali smo da će najveći izazovi biti snimanje na dve teritorije, različite administracije i kompleksan politički kontekst. Nismo očekivali da će jedan od najvećih problema biti: plaćanje računa.
Pred nama je bio projekat koji je podrazumevao višednevno snimanje, kretanje ekipe između Srbije i Kosova i saradnju sa ljudima i kompanijama sa obe strane administrativne linije. Kada smo pronašli podršku za film, na računu smo imali budžet uplaćen u evrima. Međutim, novac smo mogli da koristimo tek nakon što ga konvertujemo u dinare, i to u banci u kojoj imamo račun, po kursu banke.
Već na toj prvoj konverziji izgubili smo deo budžeta koji je i bez toga bio pažljivo planiran. Kod produkcije dokumentarnog filma svaki trošak je unapred raspoređen i svaki procenat budžeta ima svoju namenu, a onda nam je stigla i prva faktura sa Kosova.
Radilo se o smeštaju i ishrani filmske ekipe od 10 do 12 ljudi tokom četiri dana snimanja u centru Prištine. Dakle, o osnovnom trošku bez kojeg projekat nije mogao da se realizuje. Faktura je bila u evrima, što je bilo očekivano jer je evro zvanična valuta na Kosovu. Kompaniji koja je pružila uslugu bio je potreban IBAN račun, jer je reč o međunarodnoj transakciji.
Tu je nastao problem.
Iako roba, usluge i ljudi svakodnevno prelaze administrativnu liniju između Srbije i Kosova, finansijski sistemi nisu jednostavno povezani. Trgovina između dva tržišta odvija se između različitih monetarnih sistema, različitih bankarskih procedura i različitih administrativnih pravila.
Rešenje cele situacije bilo je sledeće: celokupni budžet filma prvo je trebalo konvertovati iz evra u dinare, po kursu banke, a zatim je banka u naše ime za te dinare kupovala evre i plaćala fakturu na Kosovu. Dakle, ista suma novca prolazila je kroz dve konverzije pre nego što bi stigla do primaoca.
Kako rok za svaku konverziju i transakciju može biti i do pet radnih dana, proces je trajao znatno duže nego što smo planirali. U banci nam je objašnjeno da je reč o proceduri koja proizlazi iz odluka Narodne banke Srbije i da se sve radi u skladu sa zakonom čime se kreira paradoks.
Pravna i politička realnost stvaraju situaciju u kojoj privrednici i organizacije moraju da pronađu način da posluju između dva sistema koji nisu jednostavno kompatibilni. Poslovna praksa zahteva prekogranične transakcije, dok administrativni okvir te iste transakcije čini složenijim i skupljim.
Od 1. februara 2024. godine, Centralna banka Kosova uvela je evro kao jedinu dozvoljenu valutu za gotovinske transakcije na Kosovu, čime je upotreba dinara u svakodnevnom platnom prometu praktično prestala. Iako je prištinska administracija saopštila da ova odluka ne znači prekid transfera novca iz Srbije niti zabranu posedovanja stranih valuta, prilagođavanje različitih isplata i finansijskih tokova novim pravilima otvorilo je dodatna administrativna pitanja.
Ovaj slučaj pokazuje širi problem koji postoji godinama: bez jednostavnog i predvidivog načina plaćanja nema ni jednostavne trgovine. Razlike u valutama, bankarskim procedurama i načinu obrade faktura mogu usporiti poslovanje i povećati troškove kompanija koje rade preko administrativne linije.
Najveći teret ovakvih procedura ne osećaju nužno velike kompanije koje imaju pravne i finansijske timove posvećene ovim pitanjima. Mnogo veći problem predstavlja za mala i srednja preduzeća, organizacije i pojedince koji nemaju dovoljno resursa da svakodnevno rešavaju složene administrativne prepreke.
Ovo iskustvo nije izolovan slučaj. Problem nije samo u samoj valuti, već u posledicama koje različiti finansijski sistemi imaju na svakodnevno poslovanje.
Čak je i saradnja civilnog sektora između Srbije i Kosova opterećena ovim pitanjima. Iz banke vam stigne formular u kojem birate da li je transakcija „donacija“ ili je povezana sa „Kosovom“. Ali šta ako je odgovor: oba?
Tokom produkcije filma, u Prištini smo kasnili sa gotovo svim plaćanjima ili smo ih završavali u poslednjem trenutku. Nije problem bio u tome što neko nije želeo da plati ili da primi uplatu. Problem je bio u sistemu koji je od jednostavne poslovne radnje napravio proces sa više koraka, dodatnim troškovima i neizvesnim rokovima.
Valute i banke možda deluju kao tehničko pitanje, ali u praksi one direktno oblikuju mogućnost trgovine. Kada osnovna poslovna transakcija postane administrativni izazov, cenu na kraju ne plaćaju samo kompanije, već i svi oni koji zavise od njihove saradnje.
Autori: Mediatorroom